Zašto su ljudi nesrećni?

Osmijeh je najljepši ukras svakog čovjeka.A ipak,danas se ljudi,i kad se smeju,smeju nekako lažno,izvještačeno…Pitam se zašto.Vjerovatno zato što ljudi odjednom,svjesni da imaju ponos da očuvaju i reputaciju da održe,žele da prikriju svaku svoju manu,trunku individualnosti.Onda je gotovo nemoguće opstati u takvom jednom društvu bez potrebe za samoćom,izolacijom…Onda ni taj vaš osmijeh više nema smisla.Koga će on da usreći? Da li on uopšte može da dopre do bilo koga? Ovo novo digitalno doba iz dana u dan nas bombarduje lažnim predstavama savršenstva,a mi,naivan narod,sve to upijamo kao sunđeri.Postalo je neprihvatljivo za čovjeka da bude ranjiv,da se ne krije iza neke maske,iza skupih kola,skupe garderobe,najnovijeg iphonea…I kao da se čovjek više nego ikad pogordio,izgubio vezu sa sopstvenom dušom.Samo traži prolazno,materijalno,površno…Nema više bezbrižnosti,sreće u nesavršenosti.Ljudi ne shvataju da je savršenstvo samo iluzija,privid.Možemo da bježimo od istine,ali ona će nas na kraju ipak sustići.Možemo se pretvarati da nemamo svoje unutrašnje demone,svoje poroke,ali što ih više budemo skrivali,to ćemo ih više njegovati i oni će izrasti u ogromna,strašna čudovišta.Zato čovjek više ni nema mira.Jer je u njegovoj glavi haos,milion glasova koji podsjećaju na prošlost,na naše greške,na to kako smo anksiozni,neuredni,ružni,siromašni…Ali niko se ne pita da li je dobra osoba,da li je čistog duha.I čovjek se to nikad ne pita.I zato što baš to,najvažnije pitanje ne postavi na vrijeme,prate ga demoni čitavog života.Onda život više nije ni život.Onda je to samo priprema za smrt.

Evo nešto zapisah…

Evo,za početak,jedan moj pokušaj da nakratko zazvučim kao filozof…Zavidim onim ljudima koji imaju žicu upravo za to.Ne samo za filozofiju,već i za poeziju,uopšteno rečeno,za umjetnost…Voljela bih da mogu da stvaram slike kao genijalni Edvard Munk,ali sa druge strane,ne bih voljela da živim život koji je on živio.On je još u mladosti bio suočen sa smrću,tugom,gubitkom…I zato je i postao genije.Jer se upravo iz njegove životne tragedije rodila želja za stvaranjem.Njegova duša je bila napaćena,i kao da je svu tu napaćenost maestralno uspio da prenese na papir.Voljela bih da pozajmim njegov talenat,ako može? I voljela bih da pozajmim mozak Nikole Tesle,eleganciju Ane Pavlove…Voljela bih da imam stas i samopouzdanje Nine Sajmon! Sve ove osobe koje sam navela,kojima se iskreno divim,rodjeni su s nekim posebnim darom.Ili,možda,su bili te sreće da ga na vrijeme primjete i da se njemu posvete maksimalno.Možda nema neke velike razlike između mene i Nine…dobro,ja možda zvučim kao kokoška kad zapjevam,ali možda imam neki drugi talenat (za koji još ne znam) koji može da se poredi s veličinom njenog.Volim da pišem.Možda je to to.Možda me to ispunjava,kao što nju ispunjava muzika.A možda će život za inat stati na put svim mojim snovima i reći:,,Ne,ne može! Ima da radiš neki dosadan posao za mizernu platu! 💩“Hahahhahahahh,molim vas da ne shvatite ovaj post ozbiljno,ovo je bio neki tip filozofskog (ok,nisam znala kako drugačije da ga nazovem) freestyle-a! 😎 Nadam se da ova moja luckastost ne uništava onih prvih par rečenica koje su,čini mi se,zvučale pametno…Dobrodošli na moj blog! 😅😘💕💕💕💕